ЖИВИМ да бих сведочио о паклу усташких логора из деведесетих. Говори овако Слободан Зуровац који је преживео 125 апокалиптичних дана од априла до августа 1992. испуњених незамисливим болом и понижењима у мучилиштима хрватских оружаних снага у Метковићу, сплитској "Лори" и у Љубушком. 
Кад би се Зуровчева прича и приче његових сапатника преточиле у слике оне би засениле и житија највећих хришћанских мученика. Да се зло не би заборавило и поновило он је написао књигу "Црна Лора", у издању Музеја жртава геноцида, у којој сведочи као очевидац и жртва о злоделима која срамоте људски род.
Кривица за хапшење, у ствари киднаповање, које су извели црнокошуљаши ХОС пред очима његове жене и деце, била је у томе што је био из угледне српске породице, чије су многе чланове усташе убиле у Другом светском рату. Био је крив јер је за разлику од мучитеља био и образован, угледан грађанин, породичан човек, због чега је на првим вишестраначким изборима у БиХ изабран испред Српске демократске странке да буде представник свог народа у влади Скупштине општине Чапљина у Западној Херцеговини.
Срби су на овом простору, познатом по оданости усташкој идеологији и злочинима, страховито страдали у Другом светском рату. Зуровац је почетком деведесетих осетио да то зло васкрсава, али његови напори да се поврати разум, одржи мир и заштити мањинска српска заједница били су узалудни. Одведен је из БиХ у војни конц-логор у Хрватској по налогу колега из општине, суграђана које је познавао целог живота.
- У "Лору" су ме послали Перо Марковић, тада председник СО Чапљина, и Крунослав Кордић, председник Извршног одбора СО Чапљина. Те исте људе сам ја звао у кућу, на своју крсну славу, а на славу се