Translate

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 30. децембар 2009.

Афоризми Нинуса Несторовића



- Расипници почетком месеца све паре потроше на храну. Зато после и гладују!
- Штеточине су нам све уништиле. Осим њива.
- Кренули смо у бољу будућност ненаоружани. Нећемо далеко стићи.
- Министарска фотеља је права ствар. Седнеш и уживаш!
- Памет нам се разбежала по свету, а овде су остали само најјачи и најхрабрији. Србија је одувек била земља хероја!
- Председник се народу обратио на српском, мада је то могао да уради и на енглеском. И овако га нико ништа није разумео!
- Нико нам није наметнуо у шта ћемо да верујемо и ком ћемо Богу да се молимо. Сами смо га изабрали!
- Када видим за шта сам живот дао, дође ми да се обесим!
- Истина неће да се дружи са нама. Нашла је она себи боље друштво.
- Када држава пљачка народ, коме треба пријавити крађу?
- Историју смо писали крвљу. Ако нисте гадљиви, прочитајте је!
- Партизани су фашизам осудили на смрт. Ни слобода није ништа боље прошла!
- Разбојници нас пресрећу и пљачкају по парковима и мрачним улицама града. Фини људи то не раде. Они краду из фотеље!
- Тек када изађу на европску сцену видимо колико су наши клубови слаби, али су нам зато навијачи много јаки. Газе све редом!
- Много нас је. Мало је једна истина за све нас!
- Улепшајте истину. Нећете је ваљда такву извести пред народ?!
- Имамо одличну позицију за следећи рат. Најдубље смо се укопали од свих!
- Стварност нам је лоша. Док се не поправи, прекинућмо сваки контакт са њом.

НИНУС НЕСТОРОВИЋ


Нинус Несторовић, сатиричар рођен 1965. године у Смедеревској Паланци.

Објавио је четири књиге афоризама :

ИЗГУЖВАНЕ МИСЛИ,
СИЗИФЕ, СРБИНЕ! ,
НЕРАСКИДИВА ВЕЗА
ВОЈНА ТАЈНА

Приредио Антологију новосадског афоризма:

ПЕЧАТ ВРЕМЕНА

Добитник је више значајних награда:

ВИБ-ове (2000.),
ЗЛАТНЕ КАЦИГЕ на Меđународном фестивалу хумора и сатире у Крушевцу,
Две прве и једне друге награде на ЧИВИЈАДИ у Шапцу,
награде за најбољег афористичара на 5. црногорском фестивалу хумора и сатире у Даниловграду...
„Димитрије Фрушић“ – коју додељује Друштво новинара Војводине (2008.)

Члан је ДКВ, где је и председник секције хумориста и сатиричара.Живи у Новом Саду, а ради у Управи царина на Новом Београду као новинар у листу „Цариник“.

уторак, 01. децембар 2009.

Предговор књизи критика о поезији М. Тодоровића



Душан Стојковић




И ТАМНО И ДУБОКО

Српска поезија и више је него земља чудновата. У њој су до неба уздизани песници који то ни по чему не заслужују, а на далеке маргине потиснути они који битну и врхунску поезију стварају. Иако се с времена на време, и веома често, пожели неки критичар који ће челичном метлом раскрчити и прочистити мемљиве ходнике у којима поезија једва може да дише, такав се не јавља. И не само зато што је време великих критичара – могуће – заувек прошло. Ситуација је много сложенија и болест је много тежа. Најпре, сами песни-ци се међусобно не читају у довољној мери. Песничких, и иних, награда не само да је превише, него, готово по правилу, доспевају у погрешне руке. Књижевна критика се полако, као најзаразнија пошаст, из књижевних часописа истерује. Ако се то не чини, гура се на сам руб књижевности и питање је дана када ће и одатле бити протерана. Књижевни критичари тако пишу о књигама поезије да се свако ко се у поезију иоле разуме може, и треба, приупитати пишу ли они уопште о нечему што су претходно прочитали. Храбрости нема ни за лек те се лагодно, у суштини погубно, бежи од сваког експлицитног критичког суда. Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квазипесници, а прави песници чекају својих – никако долазећих – пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано.
Зашто сам све ово написао у предговору књиге која је пред вама. Зато што Мирослав Тодоровић, богомдани, аутентични и велики песник српске поезије, није, на жалост, општеприхваћен као такав. Док се неки песници који су, по тачној Вуковој, додуше у мало друкчијем контексту датој, опасци чорбине чорбе чорба сасвим незаслужено шепуре у нашој књижевности несвесни (или болно свесни, у себи) како је незаслужено и вредношћу властитог дела непоткрепљено уздизање најзгоднија припрема за касније стрмоглаво пропадање (треба бити поштен па написати да, ако ће тешко бити откривени они који су незаслужено сада у сенци, исто тако ни они који су се нашли у висинама које ни по чему не заслужују неће дуго моћи да трпе светлосно обасјање којем су изложени – сагореће их та светлосна муња), он још увек није прочитан како ваља и прихваћен како треба. Ова књига изабраних критичких текстова о његовом литерарном делу могла би макар да покуша унеколико да измени ствар.
Постоје и у нашој књижевности зборници радова о неколиким песницима. Посвећени су класицима нашег песништва, као и добитницима угледних књижевних награда. Постоје такође и књиге које збрајају критичке радове који су пратили појављивање појединачних књига аутора о којима је у зборнику реч. Тако су се, на пример, појавиле две Поетске мапе Радомира Мићуновића или Мали Бог, зборник посве-ћен књижевном стваралаштву младог и свестраног Дејана Богојевића. Сада је пред нама књига о Мирославу Тодоровићу. Она обухвата критичке одазиве на његово дело и има задатак да нам покаже како су се наша критичка пера, када се нису била оглушила, одазивала на оно што је овај трешњевачки и нишки песник нудио читаоцима до којих се, по логици ствари, најбрже и најсигурније стиже уз аргументовану препоруку актуалне књижевне критике. Не смеју се сметнути с ума неколике самосвојно написане књиге Миодрага Мркића које, због обима, у њу нису могле бити укључене. Оне и овај зборник оно је што у нашој књижевној критици постоји када је о Мирославу Тодоровићу реч. Није много, али нипошто није ни мало. То што се неки самозвани прваци у тумачењу наше актуалне поезије не налазе у овој књизи иде њима, и њиховој критичарској инертности, на душу.
Шта се у овом зборнику налази? Готово сви значајни нишки књижевни критичари ухватили су се у коштац са бар једном песниковом збирком. Најупорнији и најпродорнији био је Миодраг Петровић који је писао о три. Друштво му прави, и квантитетом текстова и њиховим квалитетом, Иванка Косанић. Из данашње перспективе драгоцени су текстови Михаила Игњатовића, критичара који се први огласио и одмах увидео како наша поезија у Мирославу Тодоровићу добија ново, свеже, аутентично песничко име. Не смеју се заборавити рецензије Слободана Ракитића, Ивана В. Лалића и, посебно, Александра Ристовића. Сјајни су и пуни нових увида (они и данас трају што сведочи о дубини критичарског погледа) текстови Томислава Мијовића. Драгоцене су проницљива мала студија Радомира Андрића и, разбокорена, свим збиркама посвећена, кудикамо обимнија, Љубомира Ћорилића. Ту је и писамце Мирољуба Тодоровића, као и изврсни аутопотечки текст о Потоњој верзији самог Мирослава Тодоровића. Мирослав Лукић и Владимир Јагличић су се, између осталог, позабавили и анализом појединих песама које су по њима антологијске те су тако показали чиме се наши књижевни критичари заправо још увек нису у довољној мери позабавили када је о песништву аутора о којем пишемо реч. Оно што још чека свог посвећеног тумача је несумњиво и особен и у различитим правцима „потрчао“ језик његових песама. Уз Мркићева, потребна су и друга, и другачија, сагледавања њихове метафизичке димензије. Нама се допадају прилози Горана Максимовића, Зорана Вучића и Милијана Деспотовића. Посебно, најдубљи – има их четири – Србе Игњатовића. Ако сваки значајни песник има неког критичара за којег би могао условно рећи да је његов критичар (овај познаје проучавану поезију у душу и спреман је да у сваком приступу заузме, понешто искошену у односу на ра-није, позицију из које је у стању да баци ново светло, уочи неку нову појединост или нијансираније протумачи већ уочено) онда је то, ван сваке сумње, Срба Игњатовић када је Мирослав Тодоровић у питању.
Књига која је пред вама књига је која ће се – убеђени смо у то – допуњавати. Нимало случајно, управо о последњим Тодоровићевим књигама било је највише критичких прилога. Огласили су се и они који су дотада били неми. Постоји прегршт ствари које би вредело испитати у његову песништву. Он је несумњиво херметичан песник а свака херметична поезија иште тумаче еда би се растворила њена дубинска значења и остаје, такође, и поред најминуцознијих приступа, и даље довољно затворена да би се у њене дубине могло наново заронити.
Читајући текстове о Тодоровићевој поезији и размишљајући о наслову предговора, определио сам се за неколике: Поезија смртног живота; Летећа душа Мирослава Тодоровића, Песниково читање светло-сти; Рукопис живота; Егзистенцијална и есенција-лна поезија; Бивствовање тишине; Гласна тишина Мирослава Тодоровића; И тамно и дубоко. Определио сам се за последњи. То не значи да су остали по-тпуно одбачени. Они би требало да иницирају нове текстове (моје и иних критичара) о овој зрелој, мудрој, битној и великој поезији.

недеља, 15. новембар 2009.

Нови веб сајт Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ посвећен рукописним заоставштинама српских писаца


Током лета 2009. Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ је покренуло сајт (уз подршку Googla) ЗАОСТАВШТИНА (http://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna )

на коме је објављена занимљива иницијатива за очување рукописних заоставштина српских писаца који нису више међу живима, које неретко завршавају у контејнерима за смеће, на жалост! Ових дана је публикован део рукописне заоставштине Филипа Сенковића под насловом НЕОБИЧАН СУСРЕТ. Дупљајска колица. Повратак мртвих. То је безмало читав један сонетни венац, песника који је остао апсолутно непознат за живота. Како незванично сазнајемо, ЗАВЕТИНЕ припремају да објаве и делове рукописних заоставштина других српских писаца, које су сачуване, пуким стицајем околности, а које су далеко од очију књижевне јавности. Пројекат ове врсте је свакако вредан пажње и материјалне подршке. ЗАВЕТИНЕ то сада чине о свом руву и круву.

Овакви подухвати обогаћују и чувају једну културу и књижевност.

среда, 11. новембар 2009.

О песнику Н. Деветаку / Мирослав Тодоровић

Небојша Деветак: Узалуд Тражећи, СКД Просвејата, Загреб, 2008.

Својим песничким делом Небојша Деветак потврђује Рилкеову тезу да су стихови искуства. Јер „да би човек написао један једини стих, он мора да види многе градове, људе и ствари...мора умети да се у мислима да се у мислима врати на путеве по непознатим областима ..и када све то постане крв, поглед и покрет без имена и кад се сећања не могу разликовати од нас самих онда се може десити да у најређем тренутку из њих самих пробије и избије прва реч песме.“

И, доиста, прва реч пјесме Н. Деветака избија из живота и времена оваплоћена у поетској речи есенцијалног набоја, у ширем смислу значења те синтагме. Јер, песник Деветак је пре/живео голготу Српске Крајине, са пјесником у себи осетио сву дубину патње, и изгнанства. Био је учесник и сведок, исусовски носио крст судбине и из сухе дреновине стварности у слово песничко преточио личну историју живота. Личну, кроз коју се преламају многе судбине. У њу је уткана историја суза и патње рода, везана за дешавања на просторима српске Крајине на крају XX века, века вукодава (Мандељштам). Исписао је о томе Н. Деветак драматичну књигу, предочио античку драму у српском руху, Разгртање пепела ( књига која уз дело Ј. Радуловића Од Огњене до Благе Марије представља незаобилазно литераторно сведочанство овог времена, за сва времена), збирке Расуло, Боре и бразготине. Сочинио је овај песник и „Зборник српских пјесника о сеобама и осталим несрећама бездомничким“, под насловом Друмови су наша отаџбина“. Ове књиге и све што је песник искусио претходе збирци песама Узалуд тражећи. Одјеци њихови се находе у овој по много чему библији страдања и песничког вазнесења. Ничеовим речима казано песник је искусио дух крви и патње, ал' ипак у спомен камен белине уписује стихове песме Свитање, са свом симболиком коју овај наслов призива јер: Ретки су овакви дани / И зато дишем дубоко / Удишући драгоценост сваког тренуткa / Подареног неочекивано / Као да отпочињем нови живот. И доиста „отпочиње се нови живот“ у песми која прибира одјеке минулог у нове мотиве у којем је садржано профетско, јер ничега новог под сунцем и зато „чувај се онога што је преко овога јер нема краја састављања многих књига“.

(Један други песник Ђ. Сладоје,с правом, записује како „пјесник исцртава унутрашњу, интимну мапу на којој кључне коте означавају мјесто пораза – личног и колективног. Стих по стих, слој по слој пјесник згуљује маске са свијета, разгрће историјске магле и опсјене да би у некој језивој помирености, без плакатске огољености и памфлетске жучи, свео рачуне са сопственим заблудама, заносима и губицима. Његова пјесма би да што дубље заграби горки талог искуства, али и да ухвати она лелујава испарења живота и да прецизно, до најситнијих детаља и нијанси забиљежи сваки шум и дрхтај душе“.)

Нови живот је Деветакова порука, јамачно, изречена у часу песничког озарења, у ретким тренуцима када свањива „Када ништа не оптерећује душу и мисли / Када око Створитеља гледа умилно...Исказано је душевно стање радости иако „Ретки су овакви дани“ остварена песма у чијем се исказу осећа снажан животни набој, сложена значења кроз која су проткана универзална начела песме и потребе за песмом. Она је уводна песма у збирку Узалуд тражећи која се одвија у четири круга. Четири, као четири стране, оне што имају и обележје крста. И без симболичких и метафоричких призива ова поезија и јесте поезија крста, коби и вазнесења . Називи циклуса: Траг присуства, Мирис воска, На опрезу и Зид. Они, циклуси поседују снажну, и вишеструку, садржајну повезаност и слојевитост обједињену насловом Узалуд тражећи... који је у дубинској сагласности са темом ове поезије. Деветак је пјесник живота и људске трагедије кадар да песму прожме универзалним духом певања и постојања. У његовим стиховима, кроз његово лирско ја, изречена је епска судбина овог простора, саопштена из позиције аутентичног песника који је спознао и који је, како то Лабек каже...“у часу поноћне тишине и усамљености, отворио најтајнију комору свог срца и нашао се лицем у лице са својим генијем“. За разумевање ове поезије потребно је познавати претходне Деветакове збирке поезије. Кроз његову поезију се попут црвене нити провлачи наративна жила куцавица која прибира аутентичне призоре, доживљаје, уочавања, евокације што доприноси садржајној пуноћи која дише на живот и време. Дише и опстојава упркос тешком бремену, суровој јави, свега што је сећање, сви ти шумови и дрхтаји, па и онога што се песнику јавља у сну...

У другом циклусу „Мирис воска“ песник се суочава са судбинском метафизиком постојања, са пролазношћу, нестајањем. Упечатљиве су слике – стихови евоцирања детињства које се сплићу у песме дубоке носталгије и понирања у прошлост у „тражењу одговора“„Тамо / На Банији“...Песма је крцата живописним сликама, визура се поларизује на призоре који су ферментирали у стихове дискурзивно-дескриптивног садржаја, наративних пропламсаја који су универзална ознака човековог детињства. То су слике које живе у човеку и које само песник великог формата, изван завичајног простора, може да артикулуше у песму која је више од песничке евокације, од исповедног исказа. Она је својеврсно вазнесење у сферу саздану од сјаја и одсјаја, речи и слика које нам призивају властите доживљаје детињства. Оно „Свјетлуцање иња на залеђеним прозорима / У које кажипрстом уписујем / Ћирилична слова свога имена / Тамо / На Банији“ је више од песничког описа, то је слика треперења духа која живи у песнику, сугестивна и универзална за поратна детињства. И песма О прецима у којој

Само мемљив ваздух

Између два – три реда

Највише четири имена уназад...

проговара судбина народа овог поднебља, иза чијих живота више нема ничега :

Нема сећања, ни историје

Ни хумки нема

Као да и није било смрти

Коју, снисходљиву

На врховима прстију, прилазећу

Ипак осећам, радујући се

Том побожном прикрадању...

Песма се наставља у „личној причи“, песми „Гробље у Градуси“, где стихови:
Овдје је крај путовању

Овдје је крај свијета

Палим свијећу на мајчином гробу

А затим на гробовима родбине

Много је времена прошло

Од последњег нарицања које сам овдје слушао

Сад трепере тополе

И змије плазе кроз густиш...“

Песма универзалног замаха казује о земаљској судбини, дубоко је доживљена у аутентичном амбијенту са осећањем немог бола, јер „Ријечи су излишне...“ сумарним

стиховима изречена, дискурзивно је заокружена. Само песник великог формата, истину која има атрибуте вечне, може да лиризује спремношћу да то болно сазнање оваплоти у речима стишане емоционалности. Она, песма, сугерише и друге теме које се односе на живот и то што остаје после свега. Ту на том судњем месту пјесник ће доживети катарзу, спознаће, јер:

Окрутни шамар тишине ме тријезни

Све је ово прошлост, све је дивршено
Трулеж и рђа су засијали своје сјеме
Одавде се и будућност, сива и у дроњцима

На прстима нечујно искрада

У крхотини споменика зурим јој у изборано лице

Речи су излишне , јер ничег новог под сунцем, а „Гробље у Градуси“ постаје својеврсна метафора, општа тема, коју нам песник из свог доживљаја предочава стиховима који су константа о свеколикој пролазности и метафизичкој васколикости свега постојећег. Гробље у Градуси кроз песнково ја се поопштава у слику метафору. Аутобиографска основа Деветакове поезије обезбеђује јој својеврсну документарност презточену у стихове есенцијалног набоја који дуго резонирају у слуху и души читаочевој. „Окрутни шамар тишине...“ доживљен на Гробљу у Градуси опомињуће призива да „треба усахнути говорљивост, да је језик тишина будућих векава“. Из суровог градива живота синула је песма колико лична, толико све/општа јер казује о трајању о земаљском усуду, тој вечној теми људске запитаности, од праскозорја времена до данашњих дана. Деветак из свог искуства, и живота витализује ту вечну тему чије вертикале сежу до библијских основа. Испевао је ову песму из дубине своје душе „заједно са читавом поезијом“. У овој песми се находе и импулси нових тема, слути прва реч песме (Рилке).

Док песник спознаје истину живота, осећа празнину која подстиче мисли које испуњавају евокативне слике: шумови и догађајии, одјеци минулог времена (живота), он осећа како, док:

Гледам око себе

Нагло расте зид затварјући видик

Иза зида чујем давно утихле гласове, смјех, пјесму

И зид је метафора и симбол, иза којег пјесник чује одјеке прошлог, у садашњем призивајући Елиотове стихове о времену које се укршта у једну тачку. Слика зида који расте је слика поетске полифоније и метафоричке симболике . Тај зид дели два света, стварни и имагинарни. Спољни и нутарњи који собом носи снажну симболичку назнаку. Језичка дорађеност, речи кости у стиховима супстанцијалне нарације у чије нити су сплетене суштински сегменти животне сторије у којој пулсира бол као врховна истина овоземаљског живота. Онај што се вида песмом. И сазнања које изазива сумњу у реалност виђења: „Видим ли оно што гледам“, пита се пјесник, „У овој прозирности / Препознаје ли и мој одблесак, ико?“То питања се сплиће у фатумску запитаност која активира и цивилизацијска наслеђа о виђеном, о животу самом, који је као „блесак свица у ноћи“. Сложен је семантички дискурс ове поезије, метафизичка свера се обједињујуће предочава, онострано луцидно наглашава, док се до-живљено у одјецима и одблесцима стаче у стихове, у „Мозаичке контуре порука / Словослагачеву утетовирану подвалу // Ништа не прахватам дословно / Дотерујем сваки шум, сваки дрхтај / Раздвајам интерпункцијама / Обиље нагомиланости... презентује своју поетику Деветак, док метафизички флуиди струје, а, из појединих песма душе предака реалију видљивог света упризорују сликама које песник унутарњим оком брижљиво одабира у прибежиште песме.

И у овим стиховима се очитујеДеветакова стваралачка философија и животна одисеја авантура. Суштина песниковог се находи у стиховима животних слика, слика које сублимирају и призивају, оном што нам се открива у судиознијем промишљању ове поезије. У ономе што видимо на овом цивилазацијском ступњу, што види песник успињући се уз вавилонске лестве сопствене песме, ка Створитењу , стихом питајући:

Ово што обухватам погледом

Видим ли, уистину

Ствари су исувише прозирне

Као да су од стакла

Одсутан сам и свеједно ми је

Видим ли то што гледам

То што види унутрашњим оком и душом, транспонује у песме чија је садржајна окосница саздана од опорих збитија и сећања која су у песми одсјаји, одјеци, присећања, све оно што ће се у сну јављати, стихом његовим казано: ...спаљена села /Из којих се још дими лагодност детињства / Иза њега су спаљене књиге / Угарци недосањаних снова / Иза њега сам и ја / Који још покушавам / Да се на другој страни препознам //Као у позоришту сенки, страшном карађозу/ Како се у ланцима рингишпила / сама врти у круг....

Та друга страна- обала је убедљиво је стихована у песми „Ка другој обали“; рачуни се своде, круг затвара, остаје само песма у којој је као бисер у шкољци заточена космичка слика људске драме.

Трећи круг певања На опрезу предочава егзистентну драму стиховима који сумирају искуства живота, болна и трагична, сазнања историјских, менталних иних матрица из којих песник твори властиту космогонију оличену у поезији кошмарне атмосфере. Остварена је као нека врста лирске исповеди, олакшања, „Неко на обали пева , као да скида туге бреме“, записује Ли Тао Пи. Тако пева и Деветак, распет на крсту бити ове лирике, у речи и стихове уноси снажан ауторски печат „ да не свисне(м) од живота“. Крик је негде у дубинама ове поезије, крик који ће прави читалац чути и у свом бићу. Све је у овој поезији у вези са стварносним чињеницама које се вишезначно обзнањују у песми, симболика и метафорика је нијансирају и прожимају, језички рафинман је остварен у складу са темом, унутрашња заслојеност пулсира и сагласју са метафизичким нимбусима. Садржајно богата лирика епског бруја у којој видимо сина божјег песника како чинодејствује. како као горски вук у самоти вида ране живота. И пева јер зна за магијску моћ песме „Узалуд тражећи оно чега нема“ у „Прозрачност“ загледан , урезује: „Овде завршава друм / А почиње историја / Која није ништа друго / Него прежвакана будућност.“ Јер“ Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем“. (Проп. 1.9). А, историја српског народа се понавља у концентричним круговима од којих је свако нови суровији и са тежим последицама.

Н. Деветак Сведок и учесник у лирско ткање особене боје и атмосфере уводи епске нити у епски хуј уноси лирику душе. И вере. А вера и поезија јамачно помажу да се ране зацеле. Песме (Солдатска, Ослободиоци, Барбари ante portas, Долазе тешки дани, Занат изгнанства), садржајном пуноћом, епском димензијом и свеповезанопшћу са драматичним збитијима су комплексна остварења отворена за студиознија и дубља проницања. Античка драма у српском руху с мноштвом метафоричких паралелизама и сугестивних алегорија, иронијских импулса и инвентивно оствареним обртима, је поезија у којој пелин живота и времена постаје својеврсна одбрана од заборава, имајући на уму да је смисао свеколике уметности да памти, да опомиње. Да сведочи о суровој бестијалности на овим просторима. Али, Деветак није песник пораза, он је песник наде и вере. Њему је живот „опрљио душу као што је Дантеу пламен пакла“. Отуда се у овој поезији отвара виша сфера живота. „Треба само појачати завеслаје / А некакво пристаниште ће се / Већ појавити на видику“, завршни су стихови песме „Занат изгнанства“. Она указује на дубински и висински слој значења који се открива у „озрачју њене стварности“ и призива из безброј асоцијативних вибрација..У овом кругу песма Ходочашће с чијом темом песник има чврсту унутарњу везу навештава нови тематски круг чија певања упућују на духовну вертикалу његове поезије. Песма се завршава стихом Овај прах јеси – прах ћеш и остати (Прва Мојсијева, 3, 19) и тематизује вешеструку ходочасну поезију у чијем миљеу је неми јаук оног коме је отаџбина пловеће острво у отупљеним чулима. И без вантекстуалног дослуха уверљивост стихова је успешно предочена, песников „унутарњи понор“ се нашао у стиховима наглашене поетске вишезначности у речима пуног звука и памћења.

Тај звук ће се наћи и у метафоричком звежђу песама именованих као Зид. И овим песмама се очитује Деветакова животна одисеја преточена у стихове бремените садржајности и асоцијативних визура. Контемплативно песник исписује стихове о тескоби, са свим оним што карактерише Деветакову поетику.

У завршној песми Време садашње је метафоричка слика, песникова објава супстанцијално изречена стиховима пуним зебње оног који се нашао пред зидом, у лавиринту неслободе. Свакако, у урбсу, где је отуђенње све изразитије, где „одзвања метални смех“ у чије се садржаје укључује актуелни контекст. ововремени. Песник изоштрене опсервације у изнађеном призору – зиду, том универзалном знаку човекове егзистенције, навештава нове могућности певања и нове шифре тумачења . Јер:

Ставићу на њега икону

Да имам у шта да гледам

Кад клонем духом

Ако је могуће усавршити веру

Изговараћу речи молитве, свакодневно

Све док ме не огреје светлост прочишћења...

Не знам

Господ зна, каже на крају песник. А потписник овог текста додаје:

Зна песник у Богу и Бог у песнику Деветаку који у часу просветљења испева заветну посланицу „Узалуд тражећи оно чега нема“.

Мирослав Тодоровић

недеља, 27. септембар 2009.

ПОТЕМКИНОВА СЕЛА


9.
Шесдесетогодишњак сам. Свашта сам претурио у животу преко главе и свачега сам се нагледао. Не један мој вршњак успео је да објави сабрана или изабрана дела о трошку народа. Ја сам своја једва објавио, и то први пут као пилот издање, а други пут као дигитално непрофитно издање – о с в о м т р о ш к у! (Као Настасијевић, или као Бора Станковић Нечисту крв некада. Ја признајем да сам неуспешан писац, и знам да нисам једини. Исто тако, врло добро знам, да се сав тај наш тзв. данашњи књижевни успех своди на нешто незнатно, тужно, бирократски кочоперно, на нешто што може стати у једну кутију за ципеле испод ормана или кревета. Ја знам да ће све то покрити дебеле наслаге прашине. Јер сви ти књижевни успеси стечени овде на Балкану у другој половини 20. века морају проћи то стање таложења прашине. Доиста, то је видљиво у библиотекама! То је видљиво и тамо где се рециклирају тиражи тзв. тиражних писаца по укусу неколико умишљених и амбициозних универзитетских професора – промашених уредника! Предлажем да проверите, ако не верујете: довољно је да дела тих тзв. успешних наших писаца оставите било где на отвореном месту, у соби или напољу, па ћете се брзо уверити како ће их прашина нападати...
Било би добро да овде има успеха макар у било чему, у поезији, прози, у организованости друштва. Али мени се чини да је овде најуспешнији најгори неуспех, који је у знаку Нуле. Ако још увек нисмо стигли до броја Један, то значи, како би Шејка рекао, да не можемо ићи надаље, тј. да нема квалитативне промене. А када отворите тзв. културне додатке српских високотиражних дневника, тамо вас запљусне вампирска фотогеничност генија, који вас лецну својим месарским и парохијским изгледом. Ко су ти људи који покушавају да буду паметни, оригинални, отмени?... Ех, новајлије у свему, манипулатори и манипулисани, знате ли да отменост служи човеку који је има да би сакрио своју величину? А величина није сама себи циљ, већ средство да се постигне ништавило. Јер и ништавило је речитије и делотворније од онога у шта већ пола века покушавају да нас убеде као у успех.
Ако су Рембо, Кафка и Настасијевић људи очитог и непорецивог неуспеха, можете ли замислити, ако се поштено и дубље удубите, где су ови данашњи дигнути високо, као паунови ноћу, у највише крошње столетних дудова? Не дај боже да се стушти нека олујина, невреме, све би то љоснуло у трену и разбило се у парампарчад. Јер тај наметнути успех нема крила, као паунови....

25. септембар Београд Мирослав Лукић



Цео текст можете прочитати и преузети на следећој интернет адреси

петак, 25. септембар 2009.

Књижевне новине, број 1169, септембар 2009.

Управо је изашао септембарски број Књижевних новина који доноси поезију, прозу, критику. Лист објављује поезију учесника Београдског сусрета писаца, Запис о Паулу Винсу, Три знамења Русије: Љермонтов, Толстој, Чехов, сећање на Милену Павловић-БАРИЛИ (Д. Вујков), вести о књижевном сусрету у УКС посвећеном досадашњим добитницима "Карађорђеве повеље", о новим члановима УКС, итд. Оптужујем М.Ј. Вишњића, Јагње Угљеше Рајчевића, Чекаоницу С.Р. Петковић,Зелена ноћ Аделе Здравка Јефтимова, Селма, Огуст и Бергман Д. Диковић-Ћургуз. Поезију објављују у овом броју: Милисав Миленковић, Б. Милановић, Мирослав Лукић, Алекс Сковром и Робин Роуленд (Аутрачија), Ренцо Рики (Италија, превод Д. Мраовић), Манојле Гавриловић и др. Велики део листа посвећен је књижевној критици (Зоран М. Мандић, Мирослав Тодоровић, Олга Стојановић, Војислав Бубања и др.) КН објављују и Апел С. Игњатовића, односно часописа Савременик плус, који вреди погледати...И низ других новости...
Главни и одговорни уредник Мићо Цвијетић



Популарни постови